Srbija bila zavejana i vec stiglo prolece koliko cujem a ovde sve isto. Nit je bilo nekog snega, provejala koja pahulja ali nije ni stiglo prolece, reklo bi da se ovde stvari tek zahuktavaju pa me ne bi cudilo da kad krene da pada sneg nece prestajati dok zima kalendarski ne bude gotova. Kanadjani su razocarani totalno. Ni traga od white Christmas-a koji je dos'o i pros'o, bila tu neka guzva, malo red u pekari tog dana i Christmas songs na radiju ali to je to. Ovde u komsiluku komsije sve lepo okitile, imala sam cak i svoje favorite ali me razocaralo kad sam videla da su vec 26. decembra poskidali ukrase i nekako im opet kuce dosle bzvz kao sto su i bile. Barem da su sacekali Novu godinu tako okiceni, ali stekare su to, toliko struje se trosi.. Zato ce nasa kuca svetleti bar do Srpske Nove godine ako ne i do februara jer ce muske mrzeti da skidaju sijalice.. :)

Promenila sam planove o povratku. Umesto pocetkom januara vraticu se krajem marta kuci. Kaze doktor da ne valjda da letim avionom u prvom tromesecju.. :) Tako cu ja debelo da nacnem drugo tromesecje kad se budem vracala. A tad me ceka i prva poseta lekaru posto ovde kao turista nemam osiguranje a nemam 3000 dolara da platim samo za konsultacije sa ginekologom bez ikakvog pregleda.. Kad mogu one seljanke sa planine da sidju da se porode bez ijednog pregleda mogu ja i da izdrzim prvu polovinu trudnoce bez istog.. Uzdam se u dobe genetske predispozicije i zdravu ishranu. Mozda me do povratka i strefi taj osecaj da cu postati majka za nekih sedam meseci posto do sada izgleda samo kao da sam se najela i ugradila silikone. Elem, to je kao neka novost... :)

Bassam imala inspiracije da pisem kad sam sela za komp a sad me nesto mrzi, tacnije receno spava mi se.. :) Mislila sam da pisem o Nijagarinim vodopadima, o Torontu, o tome kako nemaju pojma da voze, o tome kako imaju jako puno zelenih povrsina i kako mi se ponekad cini kad setamo da smo last humans on Earth jer ne sretnemo nikog kilometrima, o tome kako mi nedostaje burek i jogurt ali kako svaki dan jedem maline, jagode, kupine i paradajz, o tome kako i dalje ne znamo gde cemo za Novu godinu i tako.... O svemu tome drugi put, verovatno sledece godine.. :)

Do tada vas sve ljubi i pozdravlja i zeli da se lepo provedete za Novu godine iz ne tako hladne Kanade

G.

Moj momak je jako pametno a pre svega dovitljivo stvorenje. Kaze on meni pre par nedelja: "E, sto sam se nalozio na neku online igricu, strategija, ratovanja i tako to, vec sam taj i taj nivo i jebem kevu tom i tom, aj uclani se pa da gruvamo zajedno (to valjda u duhu onog: Behind every great man had to be a great woman). Pricamo mi tako jednu noc (kod mene je noc, kod njega je dan) i aj kao ja da osnujem svoje carstvo, grad, heroja, vojsku i tako to.. Objasnjava on meni, gomilom informacija me bombarduje i kaze: Iscitavaj misu ti te forume, sve tamo pise, ti si moja petica (tako me zove jer sam mu rekla da sam u osnovnoj imala sve petice), brzo ces ti to da skapiras...

Uf.. Sve bi to bilo ok da se ja nisam nalozila kao kreten i resila da stvarno "gruvam". E sad, poenta celog tog mog uclanjivanja je to da ja na svom profilu, tj. na svojoj vojsci, gradu i tako to naucim igricu jer je on otisao pre neki dan u Spaniju kod druga i ostavio mi sifru da ratujem sa njegovom vojskom i da mu slucajno ne opadne rejting dok on nije tu. Naravno, sledili su mejlovi sa detaljnim instrukcijama koje gradove da napadam, sta da "upgrade-ujem" od zgrada u gradu, koje heroje da koristim i tako to... I tako sad ja na mozzili igram sa njegovom vojskom a preko explorera sa svojom i tako ceo dan...

Spakovala sam se a putujem tek u petak. Tata je usao u sobu i rekao: Ti samo da se obuces i mozes da krenes a keva kaze da jedva ceka da mi vidi ledja posto sam nepodnosljiva. Ja bas mislim da sam simpaticna u svoj ovoj napetosti. Nije mala stvar videti rodjenog momka posle 100 dana. Jos ne znam kako cu reagovati kad ga budem videla ali vec sad mi srce lupa kad pomislim na petak ujutru i na Rim.

It's official. I karta je kupljena. I još 28 puta spavam sama a posle toga više ne. I možda je bljutavo romantično ali nalazimo se u Rimu, večnom gradu. Posle 100 dana my big guy and me are together.. I razmišljam o tome kako ću reagovati kad ga budem videla i ne mogu da prestanem da razmišljam o tome koliko dugo ću ga grliti i udisati njegov miris.. Uffff..

I posle toga ništa više neće biti isto a i ne treba da bude. I moj dom je tamo gde je on i ništa osim toga mi nije važno. I verovatno ću onda imati više vremena za pisanje i biti pod utiscima tako da ću se vratiti blogu na radost ili žalost nekih ovde.. :)

I počinje, final countdown.. 28,27,26...

Sećam se kad nisam mogla bez bloga. Opasno sam bila navučena i pisanje mi je bilo neka vrsta terapije. Par puta sam obrisala sve svoje postove. U nastupu ludila, PMS-a ili čega već, nebitno, obrisani su a HD na kojem su sačuvani je par dana kasnije prs'o i ti tekstovi su zauvek nestali. Sećam se da je bilo preko 300 stranica u wordu, pih, kakva šteta, neki su bili stvarno sjajni...

Pročitam tu i tamo neke "starije" blogere, ima tu kvalitetnog štiva, pročitam i postove blogera koji su u međuvremenu za mene postali bića od krvi i mesa jer sam ih upoznala, neke smatram i prijateljima i ne žalim što sam za njih izašla iz anonimnosti. Privilegovani kako ja volim da kažem jer moji svakodnevni i najbliži prijatelji nikad nisu saznali za moje pisanije, ili ako jesu nikad nisu spomenuli da su čitali...

Nedavno sam saznala da se neko predstavljajući se kao ja poslao link ka mom blogu sadašnjoj devojci mog bivšeg momka kojeg sam pominjala ranije. Ne mogu ni da zamislim ko bi se bavio/la time i šta je dobio/la. Nisam se preterano uzbudila ali sam neko vreme razmišljala o tome.. I jedino mi na pamet pada ona Adrianova pacijentkinja Bog da joj dušu prosti...

Kada odem daleko verovatno ću češće pisati jer neću neko vreme imati bog zna šta da radim... Ako vidite naslov posta: Grtal'ca se zaglavila znaćete da sam tamo gde i treba da budem, pored njega.

Neke stvari prihvatiš ili ih ne prihvatiš. Ljubav na primer. Mada ljubav nije stvar. I sve u vezi sa njom. Sa njim ustvari. Ili prihvatiš ili ne. U dobru i u zlu. I kad je srećan i kad je tužan. Prihvatiš ga. Jer ga voliš. I kad je pored tebe i kad je par hiljada kilometara daleko od tebe. Preko velike vode, u gradu koji spava kad u tvom gradu kreće jutarnja vreva i buka. I prva misao kad ustaneš bude ti on i zamišljaš ga kako spava, sa jednom rukom ispod glave, na boku. I misliš da ako zažmuriš jako i skoncentrišeš se možeš da čuješ kako diše u snu. A ja mogu...

I krećeš da se spremaš za posao, piješ kafu u trku, na izlazu iz stana špricaš se parfemom i jutro prođe brzo i podne je već tu, još malo pa ručak i znaš da njemu tek sad zvoni alarm i da on nevoljno ustaje i odlazi na posao.. I znaš da je i on pomislio kako si ti već skoro gotova sa poslom i ako zažmuriš i  dovoljno jako se  skoncentrišeš možeš da vidiš kako mu igra osmeh na usnama kada pomisli na tebe. A ja mogu...

I stiže poruka i sve je onda lakše, odgovaraš odmah ali posle se vraćaš i čitaš je iznova bar tri puta i znaš da i on radi to isto sa tvojom porukom. Dolaziš kući, odmaraš i kasnije uveče izlaziš sa drugaricama baš kad on završava sa poslom. Veče je toplo ali poneseš za svaki slučaj ako zahladni njegov omiljeni duks bez obzira što ti se uopšte ne uklapa u stajling. I ako zažmuriš, prineseš duks licu i dovoljno jako se skoncentrišeš možeš da osetiš njegov miris na njemu. A ja mogu...

Noć odavno prelazi u jutro i ti čekaš da on završi sa nekim obavezama da bi mu čula glas pred spavanje. Trenutno samo to imate. Glas. Ali glas puno znači. Kad nekog voliš prihvataš sve. I žrtvuješ se. I srećan si jer znaš da nisi sam u svemu tome. Da nema više ti i ja nego mi. Kroz glas neko vreme a brzo i kroz poglede i dodire. I ako se dovoljno jako skoncentrišeš možeš da nateraš vreme da brže prolazi do vašeg susreta. A ja mogu...

Vratila sam se a ne znam ni da li sam odlazila.. Znam da sam nasla ono sto sam trazila, tj. znam da je ono naslo mene, onda kad mu se nisam ni najmanje nadala.. Valjda sam zelela da budem pronadjena toliko jako da nisam ni primetila kad me je obuzelo osecanje davno zaboravljeno. Osecanje pripadanja, poverenja, bezgranicne ljubavi, one koja pobedjuje sve i ne pita za sredstva.

I pisala sam mu pisma kad sam odlazila i pisala sam mu pisma kad sam bila daleko a pisem mu pisma i sada kad je on daleko. Rekla sam mu da su reci moje igracke, da ih na papiru lako oblikujem, poigravam se sa njima i uklapam ih u trenutku ali ne umem da ih izgovorim i ne verujem u rec nakon sto je izgovorena, nekako mi brzo ode niz vetar, brzo se ne cuje vise.. A ja zelim da moje reci traju i da ih on uvek i iznova cita a da mu moj pogled govori vise od onih reci koje bi izgovorila, jer pogled ne laze i ne moze sakriti emociju. Rekao je da ne zna da pise kao ja ali da je plakao kad je citao moje pismo. E tada sam i ja pocela da placem, rasplakale su me sopstvene reci namenjene njemu, mom masteru... Da, on je moj master, potpuno poseduje celu mene. Dusu i telo. Dala sam mu se bezuslovno i nisam trazila nista zauzvrat. Samo da me uvek gleda tim ocima i da me cuva. Od sveta, zlih ljudi i sebe same kad se spotaknem.

Nasla sam ono sto sam ceo zivot cekala. I cekam i dalje jer par meseci nije nista naspram celog mog zivota koji tek treba da pocne sa njim. Danas me je neko njegov pitao: Zasto on? a ja sam mu rekla da je na to pitanje lakse odgovoriti nego sto sam mislila da ce biti. "He makes my heart sing... "

Mogu da slomim nogu i da stisnem zube da suzu ne pustim dok trpim nesnosne bolove, mogu da se smejem dok pravim prve korake sa gomilom metala oko  noge ali kad mi se srce slomi suze padaju same, ne pitaju nista, a bol koji razdire srce nije moguce recima opisati...

Sve sam znala i srljala sam u propast. Svesno. Kao da sam zelela da me boli. Lutala sam, predugo to radim, znam...

Vozila sam kola. Bol je bio razdiruci ali je zelja bila jaca. Znakove pored puta nisam tumacila. Srljala sam. Zelim da sperem bol sa sebe, ne ide... Zelim da izbrisem sve, zelim da ne lutam vise...

Ne trazim vise. Ne cekam vise. Predajem se ..

Can you feel my heart? It's broken...

Soba  23 je moj novi dom sledecih nedelju dana... Sreca u nesreci je sto sam navatala neku wireless konekciju preko mog notebook-a i sto je jos jedan bloger tu samo na spratu iznad pa imam i drustvo. E on nema net pa cu vas ja pozdraviti u njegovo ime!

Mislite na nas koji smo na ortopedijskoj klinici Banjica

Omu i Grace

Na neke vesti čovek jednostavno ne može da bude pripremljen. I ne zna kako će odreagovati. Prva reakcija govori mnogo, mnogo više od reči koje će kasnije možda biti izgovorene. Suze u mojim očima i oštar bol u stomaku su mi rekli dosta. Na vest o njegovoj smrti saznala sam preko čitulje na vratima zgrade i u prvom trenutku pomislila da je reč o neslanoj šali jer sam ga juče videla. I plakala sam iako nismo bili bliski ali poznajemo se 20 godina... Uvek nasmejan, uvek spreman da pomogne, da uputi lepu reč, uvek neprimetan, tih ali vaspitan... Dečak svetlih očiju i tamnog tena tragično je završio svoj život, iznenada, bez pozdrava... Teško je... Teško je svima koji izgube nekog dragog i ostaje pitanje zašto odlaze oni koji ne zalužuju nimalo da ih zadesi takva sudbina, oni koji su neprimetni, dobri, oni koji vrede...

Plačem k'o kiša. Nisam plakala ovako mesecima. Ni posle nesreće, ni nakon raskida sa prošlošću, barem prividnog, do sinoć, kada me je pozvao a ja nisam imala snage da se oduprem, toliko mi je falio zagrljaj da sam poletela... I nije mi bilo bolje, svesna sam bila koliko nije bio iskren a ja slaba, nemoćna, ubijena... Ćutala sam... Nisam imala hrabrosti nijedno pitanje da postavim a toliko toga mi je bilo u glavi i toliko puta sam zamišljala naš prvi susret, čak sam imala i monolog pripremljen za ovu priliku ali umesto svega toga samo kez na mom licu dok ga gledam i po ko zna koji put pokušavam da upamtim raspored mladeža na njegovom licu, da upijem miris koji ću posle tražiti po majici ali ga neću naći... On je tu a tako bih želela nekog drugog, nekog ko će me biti vredan, neko ko će me paziti, nekog dobrog...

Za nedelju dana idem u bolnicu. Jako sam nervozna, uplašena a na meni se to ne primećuje. Neke stvari ne zavise od nas i to me plaši.. Ja osećanja ne mogu da lažiram iako mogu vešto da ih sakrijem. Da ne vide drugi da ja mogu da plačem, da i dalje misle da sam bezosećajna i okrutna.

Oluja se sprema... Ona u meni, ona koja me izlomi i uzme i poslednji atom snage.

Okrećem novu stranicu i pokušavam da je ispišem drhtavim prstima. Mastilo se razliva od suze, zatvaram svesku i čekam...

Prvi raskid kojem se radujem. Lizarazu i ja za desetak dana necemo vise biti nerazdvojni. Oziljci ce me zauvek podsecati na njega ali samo to...

Upoznala sam dosta ljudi otkad smo zajedno. Bas upoznala. Neki su bolji nego sto sam ocekivala a neke nikad vise necu videti jer to ne zelim.

Jedva cekam da potrcim...